[1988] Био једном један ВУК
[Оригинални текст који је објављен у Свету компјутера далеке 1988. године, у септембарском броју. Био је то први текст који је упознао ширу Југословенску јавност о постојању овог рачунара.]
текста
Ово је прича о рачунару који је направила група студената. Упркос несумњивим квалитетима велико је питање каква га будућност очекује…
Пише Душан Стојичевић
Ретко ко има смелости да се упусти у изградњу властитог компјутера, наоружан само знањем, маштом, добром вољом и нешто новца за делове. А и ако се упусти у то, наилази на пуно потешкоћа, због којих одустаје од даље изградње. Група студената Електронског факултета у Нишу, на челу са Синишом Христовим, упустила се у такву авантуру. Рад на компјутеру трајао је неколико година. Делови су набављани преко другова, добијени као поклон, куповани на бувљој пијаци, понекад су стизали и шверцом и право је чудо како је компјутер састављен. Рад на прототипу се ових дана ближи крају, а како живимо у свету са пуно противуречности, ова шеснаестобитна машина, која је, како аутори кажу, пуно боља од разних Пецома, Лола, Лира, Тимова, Орлова и осталих, наших и страних компјутера, за сада нема никакву будућност.
Моторолино срце
ВУK није јос један од многобројних PC кло(в)нова. То је шеснаестобитни рачунар у којем куца Моторолино срце – микропроцесор МC68000, са системским тактом фреквенције 8 МHz. Могућа је уградња и аритметичког копроцесора, али он скоро да је непотребан: ВУК поседује велику брзину извођења математичких операција (пример – множење реалних бројева изврши се за 90 микросекунди).
Максимални RОМ може да износи 128 kb, а у основној конфигурацији се у њему налазе текст-едитор, командни интерпретер – SHELL, Pascal компајлер и асемблер. Они су интегрисани у једну целину, тако да корисник при било каквом раду са ВУКОМ не треба да мења модове рада. У основној конфигурацији, компјутер садржи 1 Мb RAM-а, а могуће је проширење до 14 Мb. И меморија је, као и други делови ВУКА, органиѕована на најпростији и врло добар начин. Сва слободна меморија је у једном комаду и за њу важи принцип који није спроведен на многим другим шеснаестобитним компјутерима као што је, рецимо, Амига – меморија се ослобађа искључивањем једног програма, онолико колико ју је програм био заузео.
Оперативни систем назван је ВУК, а по својим квалитетима добро се уклапа у основну замисао – да се направи рачунар који ће бити једноставан, ефикасан и брз. Оперативни систем дозвољава да се ради са безброј програма, колико то дозвољава слободна меморија. А док се ради са једним програмом, сви остали ће бити искључени и чуваће се у меморији, тако да се са њима одмах може наставити рад.
Као периферијску јединицу Вучко користи било коју дискетну јединицу која може да користи формат дискета од 3,5 или 5,25″. На једну дискету стаје 800 кb података, а интересантно је да ВУK може учитати било који фајл са дискете за неки PC компатибилац. Kод њега, ФАЈЛ је именовани низ бајтова, који може бити било где у RАМ-у или спољњој меморији. Рад са фајловима (датотекама) је врло једноставан и одвија се уз помоћ само девет операција.
Поред диск драјва, могуће је прикључити и хард диск, такав да му је капацитет већи од 20 Мб, други диск драјв, миш… Поред ових, рачунар поседује прикључке за тастатуру, BUS за проширења, видео-интерфејс, серијски излаз PC 232, принтер-излаз Centronics, гејм порт. Могуће је прикључење и на телевизор преко модулатора, али графика постаје замрљана и губи оштрину. Рачунар се може повезивати и са другим компјутерима, а први и за сада једини прототип Вучка ради повезан са Commodore 64.
Матерњи језик – Pascal
Једна од најбољих особина рачунара ВУК јесте графика, иако не поседује никакву графичку картицу, нема ниједног чипа који графи- ку подржава – све се црта софтверски. Постоје два мода графике: 320 х 256 тачака са 16 боја (40 колона) и 640 х 256 са 4 боје (80 колона). Изглед графике доказује и слика (Вук је ту нацртао део своје штампане плоче). Што се звука тиче, он је најслабија страна овог рачунара, јер, као на Спектруму, постоји само бипер. Међутим, машта може свашта, па су студенти успели да измућкају са посебним додацима, звук на ком би му многи компјутери завидели – ВУК је пропевао на чак 6 канала!
Сигурно сте приметили да је Вуков матерњи језик Pascal. Он је углавном стандардан, не поседује само четири наредбе: GOTO, READLN, WRITELN, PAGE, али уместо њих постоје контролни карактери EOL (End Of Line) и EOP (End Of Page). Програми у Паскалу су око два пута спорији од програма у асемблеру, превођење се врши веома брзо: ако је програм у асемблеру, брзина асемблирања је 85000 линија у минуту, а ако је у Паскалу брзина је мања – 35000 линија у минуту. Тренутно се ради на повећању брзина превођења за око 25%. После превођења, програм је спреман за извршавање без линкера.
Намеће се питање зашто Паскал, а не BASIC. Синиша Христов је објаснио да иако је BASIC врло распрострањен и заступљен на рачунарима као “матерњи језик”, ипак је он компликованији и непредвидљивији од Паскала. Са много мање наредби, Паскал може више и брже од BASIC-а, тако да се и преводилац уклапа у основни захтев било ког елемента рачунара – бити једноставан, што бржи и ефикаснији.
Поред тога што је Паскал основни језик Вука, занимљива је и конфигурација едитора, који је развијан на “дебељку” – C64. Најнеобичније је то што је у једном реду могуће исписати колико год желимо карактера, опет, у зависности од слободне меморије.
О правој вредности овог рачунара доста су нам рекли и Бенчмарк тестови брзине, где је ВУК био испред АTARI ST, QL-a, IBM PC-a…
Споља и изнутра
Не треба да вас чуди изглед Вука на сликама – тастатура позајмљена са Галаксије, штампана плоча 5 пута већа од весла галије, трансформатор већи од самог компјутера. То је изглед само првог прототипа, састављеног на већ описан начин. Међутим, већ је урађено смањење штампане плоче, на стандардну двоструку европску плочицу (160 х 233), а нови прототипови имаће лепши изглед и бољу тастатуру.
Творци Вука, сем што праве “чопор” вукова, раде и софтверску подршку за овај рачунар, која је већ сада позамашна. Програми који су до сада урађени су углавном демонстрациони и служе да будућим купцима што боље презентирају графику и остале квалитете рачунара. Поред њих, ту су и “нулте” верзије програма понуђене разним организацијама којима овакви програми недостају за друге рачунаре. Међу њима се истиче развојни систем, у коме је урађена симулација облика електричног сигнала, програм за развој штампане плоче (слика) и програматор ЕPROM-а, PROM-ова и PAL-ова. Творци кажу да је програмирање на Вучку, поред науке, и уметности, а наравно и забава.
Будућност
Будућност ВУКА није ружичаста – иако има широке могућности примене, као радна станица, самостални компјутер, терминал у чијој се меморији налази неки специфични програм за појединца или неку организацију и слично, Вук није још нашао фабрику која би организовала серијску производњу. Његови творци и даље одвајају паре и сами финансирају његов развој. Могући излаз из ове ситуације је самоградња или склапање уговора са неком приватном организацијом која се бави компјутеризацијом. Међутим, ево шта Синиша Христов на све то каже (преузето из нишког омладинског листа „Графит”): ,,Ја сам, то први пут јавно признајем, збуњен и не знам више коме да се обратим… Јер они који то разумеју немају моћи, они који имају моћи читаву ствар не разумеју и то је оно што ће утицати пресудно па даљу судбину ‘Вучка’…” С обзиром на то каква је код нас ситуација, права би штета била да овакав пројекат буде осуђен на пропаст…