ВУК – неиспричана прича
Ниш као центар електронике старе Југе и самопроглашени град електронике током 80-их и 90-их година прошлог века, пао је у заборав. Један од веома интересантних тадашњих пројеката, оних “гаражних”, био је рачунар Вук. Он никада није доживео неку већу популарност и остао је енигма због штурих информација које су једва излазиле о њему.
Ко су творци?
У лето 1984. у Лесковцу, окупила се група седморице младића. Идеја која их је окупила је развој домаћег рачунара, за инжењерске и школске потребе, са преводиоцем за Паскал. Наде су биле да ће нека домаћа фабрика (понајвише тадашњи гигант Електронска Индустрија Ниш) да покрене серијску производњу. Одмах те Орвеловске године – први примерак је рођен. Иначе име је добио по Вуку Стефановићу Караџићу, јер је био намењен школама.
На ову идеју је дошао Синиша Христов, и постао вођа пројекта, програмер и пројектант хардвера. Тада студент Електронског факултета у Нишу, поносно је истицао да потиче из гимназије и радио клуба у Пироту. Међу окупљеним младићима било је пет програмера: Мирослав Ристић, професор програмирања у гимназији у Лесковцу (чије су просторије и опрему користили у раду), Љубинко Павловић, Звонко Илић и Миодраг Стојковић, студенти Електронског факултата у Нишу, и најмлађи, Срђан Митровић ученик гимназије у Пироту. За хардвер био је задужен Горан Kостић, такође студент Електронског факултата у Нишу.
За рачунар ВУК развијен је потпуно оригинални оперативни систем, са преводиоцем за Паскал брзине превођења 30 000 редова у минути, и још десетак стандардних програма. Хардвер је чинио микропроцесор MC68000 на фреквенцији 8 MHz, RАМ 1 Мb, РОМ 128 kb, графички интерфејс до 640 x 256 пиксела. За тадашње прилике, овај рачунар је био далеко испред времена. Наредних 6 година, творци су радили на побољшањима и оптимизацијама, чекајући велику прилику.
У јавности, ВУК је приказан у холу Електронског факултета, на штанду у оквиру годишње манифестације. Освојио је треће место на наградном конкурсу часописа Свет компјутера, Компјутерски Гранд При ’88, категорија хардвер.
Моћна алатка коју су момци развили био је текст едитор. Дозвољавао је да се корисник пребацује између виртуелних екрана, радни простор био је много већи од ширине екрана и неограничен, а селектовање текста је била посебна драж: могуће је било селектовати по вертикали – по колонама или по слободном блоку који би се “нацртао” мишем, итд…
ВУК, нажалост, није ушао у серијску производњу и није нашао ниједну фабрику у којој би се развијао даље. До текстова у Свету компјутера, направљено је десетак примерака које су интензивно користили чланови групе и у ери Мајкрософта и ПЦ-ја. За неке инжењерске сврхе творци ВУКА га и данас радо користе.
Како су настали текстови
Као млади, малолетни сарадник Света компјутера, у лето 1988, упознао сам неколицину од поменутих момака који су направили овај рачунар. Опремљен породичним фотоапаратом (да, фото филм, свакако не дигитални), на интервју и тестирање сам отишао аутобусом, и вратио се препун утисака. Оно што и сам Синиша истиче да је пројектовање ВУКА била њихова велика школа, ја то исто могу рећи за наше сусрете. Много сам научио, а сећам се да нисам успевао толико брзо да хватам белешке (новинарски блок и оловка), и да сам морао често да заустављам Синишу како бих похватао, разумео и записао све што је он усхићено говорио о свом чеду.
Имао сам утисак да је овај “гаражни” рачунар толико испред времена (одмах се сетим меког скрола пиксел по пиксел, а не ред по ред), да је успех загарантован. И био би, али да је којим случајем “гаража” била негде у САД, имали бисмо револуционарни рачунар WOLF, који би се изучавао у уџбеницима и рачунарској историји. Одушевљен, чак сам и своје личне “везе” као млади новинар, потегао и причао са неколицином директора у Електронској Индустрији у Нишу, али њихово интересовање је било равно нули – они су тада већ имали своје чедо – Лиру. Нису хтели ни да чују за ВУКА.
Шта више, 1989. године сам био прозиван око другог текста и бенчмарк тестова које смо урадили на Лири и Вуку, јер су из Електронске индустрије тражили да се понове тестови – Лира не може бити најспорија. Ипак, то “увређено” стање их је држало кратко, јер су кренули у развој Лире АТ, те поновљени дуел никада није одржан.
Морам истаћи и да се моји текстови у Свету компјутера нису свиђали Синиши, творцу ВУКА. Са ове временске дистанце, схватам да сам желећи да истакнем сво њихово умеће уткано у развој, често лутао у текстовима или рекао нешто што није требало (шверц компоненти!). Ипак, остаје чињеница да су та два текста (реинкарнирана поново у целости и без измена на овом сајту) једина два која су широј јавности, ван Јужне Србије, представила овај раритет од рачунара.
Душан Стојичевић
Линкови:
Први текст о Вуку
Други текст о Вуку