У православној вери нам је да правимо буку и тиме терамо зле духове, за све празнике око Нове године, нарочито Божића и блиских светковина. И ми то традиционално, српски, радимо на најбољи и најквалитетнији начин:
Припреме за дочек Нове године крећу већ почетком децембра када млађахни Срби после школе почињу са интензивним тренинзима у бацању петарди. Вежбе имају за циљ да се пронађе право место где петарда јечи највише – у игри су олуци, пропусти, пролази, канте… Брзина којом вежбачи беже је заправо мерило припремљености.
Ако је пао снег, за вежбе се скидају капе (шерпе) са Снешка Белића (које су родитељи будућих вежбача направили), и користе се као поуздани појачавачи петардастог звука. Шерпе се повлаче по ливадама између зграда све до Фебруара док их не склоне вредни ђубретари – до тада, кучићи их запишавају, а пролазници их заглеђују размишљајући да су избачене из кухиње због црног и избушеног дна и традиционалне неквалитетне израде.
У склопу припрема од додатних средстава највише се користе канте и контејнери. Успешност у припремама и поуздани знак да сте спремни за прославу (главне или српске) Нове године, показује излазак ватрогасаца да гасе разбуктале контејнере. Што више смрди и букти, то вам је ранг у друштву вежбача већи. Професионални ниво припремљености се ипак добија ако успете да упалите неку од играчака на дечјим игралиштима, макар њене дрвене делове. То значи прецизност, истрајност и професионализам у правилном уништавању, а излазак ватрогасаца да гасе ватру уз неки текст на локалним news порталима, писана је потврда правилног тренинга.
Тренинзи се појачавају како стиже католички Божић, који служи као генерална проба. У периоду припрема могу се појавити и млади брачни парови, где отац, обично оскудно одевен на хладноћи, али добро опскрбљен свим врстама петарди и ватромета, на неком видном месту (најчешће оближњи кошаркашки или фудбалски терен), инаугурише будуће вежбаче, и припрема младе нараштаје за будућност. Док маме, свекрве, заове, сваје и сва остала родбина држи слинаву децу која мрзну на терену, све очи су упрте у пироманског Худинија од тате. А он, као најбоља учитељица, врши показну вежбу паљења малог ручног ватромета (препоручује се најмање 3 ватромета, да деца добро упамте сваки покрет), и бацања малих, средњих и већих петарди све до топовског удара. Ово је најважнија улога млађахног тате у његовом животу, и он то с поносом ради, уз крилатицу „ако их ја не научим правилно, научиће их улица“. Наравно, тата их учи и хигијени, јер остатке од ватромета уредно баца у локалну канту (док она не буде разнесена старијим вежбачима), мада никад не скупи остатке од петарди. Наравно, она глупља деца која желе играти неки убоги новогодишњи фудбал или кошарку, остају онемогућени због непокупљених остатака петарди, па шта ће-куд ће, полако се и они прикључују тренингу.
Сам дочек је од посебног значаја и тада се показују прави јунаци. Али не прерано. Баражна ватра креће око 10, полако појачавајући интензитет. Најинтересантније је између зграда, где се гађају пролазници, или у недостатку њих паркирана кола (успех је да се упали аларм или сам аутомобил). Неретко се уз бацање испуштају животињски крици, како би описали муку коју је особа имала током године, а са петардом баца ту муку да пукне и да безмучно уђе у Нову годину. Око 12 препознајете и оне којима сат иде 10так минута напред, па је код њих интензивни бараж прерано кренуо, а има и оних којима касни, па им касни и баражна ватра.
Углавном, овај обичај бесомучног бацања петарди, ватромета и све могуће пиротехнике, траје око пола сата у Новој години у Србији и то је, како кажу економисти, мера снаге економије једне државе. Наиме, дебљина новчаника грађанства диктира колико дуго иза поноћи се овај обичај продужава, јер је потребно купити велике залихе да би се одржала фреквенција од 1 PPS (мера из метричког система јединица, PPS или петарда по секунди).
Успешан дочек осликавају јутарње зеленило и црвенило на стазама и путељцима око зграда од петарди. А за друго вече Нове године, обред се наставља у зависности од економске ситуације у држави. Уколико је лоша, онда је видно мањи интензитет пробијања бубних опни.
Локалне клиначке бандице традиционално су на улици током дочека, и показују сав раскош увежбаног. Акценат не светим кантама, а посебно су погодне оне мале пластичне уз пешачке стазе, које се од петарди расцветају ко ружа у пролеће, и тако расцветане, необично су погодне за шутирање. Ипак смо ми фудбалска нација. Шутирање овећих делова канти по обичају мора да се уради најмање 200 метара, а обред се понавља са сваком кантом на путу кући. Квалитет дочека Нове године огледа се и у броју натписа у новинама „Дечаку у <случајно насељено место> однети <рандом део тела или орган, најчешће>прсти на руци због петарде!” (варијације у наслову су свакако дозвољене новинарима). Што више натписа, то лепши дочек. Пазите: број уништених канти и контејнера је врло битан за будућност, јер што их је више уништених, то ће нам Нова година донети више среће, весеља и радости – јер сви зли дуси несташе с кантама.
